Ciroza jetre

Ciroza jetre je stanje u kome su svi delovi jetre zahvaćeni patološkim promenama. Uzrok ciroze može biti prekomerna upotreba alkohola i tada govorimo o alkoholnoj cirozi. Unošenjem velikih količina alkohola se stvara velika količina masti što jetri onemogućava da utoli potrebe za kiseonikom. Kao odgovor imunološkog sistema na ovakvo stanje dolazi do upalnog procesa koji uništava ćelije jetre.

 Tako nastaje ” masna jetra“. “Masna jetra” ima dobru prognozu ako se ispuni uslov potpune i trajne apstinencije od bilo koje vrste alkoholnih pića. U protivnom, nastaje ciroza jetre i ona predstavlja ireverzibilno (nepovratno) oštećenje hepatocita (ćelija jetre). Jedan od uzroka ciroze jetre je i hronični hepatitis (A, B, C, D). Mogu je izazvati i primarna bilijarna ciroza, nasledna oboljenja, vaskularna oboljenja, infektivna oboljenja, lekovi.    Cirozu kao hroničnu bolest jetre karakterišu oštećenje jetrenog tkiva, stvaranje fibroznih ožiljaka i progresivno propadanje jetrine funkcije, nakupljanje tečnosti u abdomenu (ascites), krvarenja (koagulopatija), povišen pritisak u portalnim krvnim sudovima (portalna hipertenzija) i poremećaj određenih moždanih funkcija (hepatička encefalopatija).

Klinička slika

 U kliničkoj slici imamo promenu opšteg stanja organizma. Osećaj malaksalosti, gubitak telesne težine, povišena temperatura, žutica se javlja kao posledica nemogućnosti jetre da odstrani bilirubin, kožne promene koje se manifestuju tzv. “spider nevusima” (tačkaste crvene mrlje iz kojih se šire krvni sudovi) i koje se javljaju na licu grudnom košu i gornjim ekstremitetima. Na dlanovima je prisutan tzv. palmarni eritem (crvenilo).
Kod muškaraca se opaža smanjena dlakavost, a može se razviti atrofija testisa i ponekad bolno povećanje grudi (ginekomastija). Nakupljanje tečnosti u trbuhu (ascites) uobičajen je znak uznapredovale ciroze. Povišena telesna temperatura, bol u trbuhu i osetljivost na pritisak je obično znak da je prisutna i infekcija. Teškoće u održavanju pažnje, smanjena moć rasuđivanja, konfuzija, tremor, depresija, pa i koma su znaci oštećenja mozga tj. hepatične encefalopatije.

Dijagnoza

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničkih manifestacija, laboratorijskih analiza i histološkog nalaza kao jednim od najsigurnijih dijagnostičkih parametara. Brojni su testovi koji se izvode da bi se utvrdila funkcija jetre. Specifični testovi za hronični hepatitis uključuju vrednosti bilirubina, aminotransferaza i testovi zgrušavanja krvi.

Bilirubin je žutocrveni pigment koji se normalno metaboliše u jetri, a izlučuje urinom. Povećane vrednosti bilirubina u krvi uzrokuju žuticu.

Merenje specifičnih enzima takođe je korisno za postavljanje dijagnoze. Vrednosti pojedinih faktora za zgrušavanje krvi i albumina u serumu mogu biti značajni za postavljanje dijagnoze.

Protrombinsko vreme je vreme u sekundama potrebno da se krvni ugrušak formira. Što je duže vreme to je veći rizik krvarenja.

Vrednosti aspartat aminotransferaze (AST) i alaninaminotransferaze (ALT), ili tzv. transaminaza, su od posebnog znacaja.

 Ultrazvučni pregled abdomena, kompjuterska tomografija (CT) i magnetna rezonanca (NMR) su tehnike koje mogu biti korisne u određivanju stadijuma bolesti. Biopsija je uzimanje uzorka jetrinog tkiva putem posebne igle i preporučuje se pacijentima sa hroničnim hepatitisom koji još nemaju prave simptome ciroze, kako bi se utvrdio stepen oštećenja.

Komplikacije

Skoro svaki proces u organizmu je poremećen zbog nepravilnosti u radu jetre. Najznačajnije komplikacije ciroze jetre su: krvarenje, portna hipertenzija, uvećana slezina, ascites, abdominalne i respiratorne infekcije, oštećenje mozga kao i karcinom jetre.

Lečenje

 Lečenje ciroze zavisi od toga da li je u pitanji tzv. mirna, stacionirana ciroza, ili ciroza sa komplikacijama. U osnovi je prevencija onih bolesti ili stanja koja u svojoj evoluciji dovode do ciroze, kao što su alkoholna bolest, hronični hepatitis, medikamentozna oštećenja jetre. Komplikacije ciroze jetre zahtevaju poseban tretman. Ciroza jetre je neizlečiva bolest, ali pravilnim higijensko-dijetetskim režimom (koji je sastavni deo terapije) i adekvatnim lečenjem može se usporiti njen tok.